10:01
Jezicak
субота, 5. јануар 2013.
петак, 4. јануар 2013.
O poštovanju svetitelja, svetih moštiju i svetih ikona u pravoslavnoj crkvi
O poštovanju svetitelja, svetih moštiju i svetih ikona u pravoslavnoj crkvi
Samom prirodom Crkve kao tela Bogočoveka Hrista određen je odnos među članovima Crkve, pa bili ono na zemlji ili na nebu. Pošto svi članovi Crkve, kao udovi večnoživog Hrista, nikada ne podležu smrti, to telesna smrt članova Crkve ne prekida vezu koja postoji između njih, već je ta oblagodaćena veza uvek živa i neprekidna. Svi koji su u Crkvi, i na nebu i na zemlji, sutelesnici su Hristovi i živi su Bogu, kroz sve njih struji jedna blagodat Duha Svetog, i svi su domaći Bogu i sažitelji Svetima. Svi su oni žitelji jednog grada Božjeg - nebeskog Jerusalima, članovi "Sabora Svetih" koji se nikada ne razilazi.
Na osnovi ove crkvene bogočovečanske zajednice svih verujućih u Hristu počiva i poštovanje Svetitelja, kao svetih udova Hrista - glave Crkve, i kao svete starije braće naše proslavljene od Boga. Zbog toga je još u Starom Zavetu rečeno za Svetitelje: "Pravednik će se spominjati večno".
Pobožno spominjanje i poštovanje Svetitelja, i pre svih Prečiste Majke Hrista Spasitelja, Presvete Bogorodice, koja je i od Heruvima česnija i od Serafima slavnija, sastoji se u molitvenom odnosu prema njihovim hristolikim ličnostima, zatim u proslavljanju njihovih vrlina i svetosti, čime se ustvari proslavlja sam Bog koji ih je osvetio i posvetio. Ovo poštovanje biva na slavu Božju, jer je Bog "divan u Svetima svojima" (Ps.67,36), a nama biva na korist: da bi tako podražavali sveti život i dela Svetitelja i smerno se ugledali na njih.
Pobožno poštovanje Svetitelja sastoji se i u molitvenom prizivanju njihove blagodatne pomoći, njihovog molitvenog posredovanja pred Bogom za nas slabe i grešne, jer su oni pred Bogom smeliji i moćniji kao prijatelji i ugodnici Božji, i jer svesveti Bog "u Svetima počiva". Poštovanje Svetitelja ni u kom slučaju ne znači njihovo bogotvorenje, tj. kao da ih mi poštujemo kao bogove, već mi njih poštujemo i prizivamo kao "sluge Božje" i "prijatelje Hristove", kao "sinove Božje" u Jedinorodnom Sinu Božjem, Koji se izjednačio sa nama ljudima da bi nas ljude izjednačio sa Bogom po blagodati.
Poštujući Svetitelje mi poštujemo i njihove svete mošti kao sasude blagodati Božje, jer su njihova sveta i osvećena tela blagodaću postala netruležna i čudotvorna. Svete mošti su znak Božjeg blagovoljenja i blagodatnog prisustva Duha Božjeg u materijalnim telima ljudskim, što prestavlja takođe svedočanstvo i zalog da će i tela ljudska vaskrsnuti i naslediti od Boga netruležnost i blaženu besmrtnost i život večni.
Ko ne prima i ne poštuje Svetitelje i njihove svete mošti, taj ne prima i ne poštuje ni Hrista ni Boga Oca (sr. Mt.10,16. 40-41). Jer se osnova poštovanja Svetih nalazi u Hristu Bogočoveku, Koji je zato i postao čovek da proslavi čoveka, i to i telo mu i dušu. Ko ne poštuje Svetitelje kao udove bogočovečanskog Tela ovaploćenog Gospoda Hrista, taj kao da razovaploćuje Hrista i izgoni ga iz tela Njegovog koje je Crkva Njegova.
Ovaploćenje Boga Logosa, Koji je živi Lik, živa Ikona nevidljivoga Boga (Kol.1,15), jeste osnova i za naše pobožno poštovanje svetih Ikona.
Poštovanje svetih ikona postojalo je u Crkvi od samog njenog početka (o čemu svedoče freske po najstarijim hrišćanskim katakombama, još iz drugog veka u Rimu i na grčkim ostrvima). Zato je Pravoslavna Crkva na svom VIIVaseljenskom Saboru osudila jeretike ikonoborce koji su hteli da poreknu poštovanje svetih ikona. Ovo poštovanje poriču danas i neki od sektaša, koji poriču čak i poštovanje svetog i životvornog Krsta Hristovog. Ali mi smo napred već videli kakav spasonosni značaj i silu za naše spasenje ima časni Krst Hristov, zbog čega sa sv. Apostolom Pavlom i govorimo, klanjajući se Krstu Hristovom: "Daj Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim Krstom Gospoda našeg Isusa Hrista" (Gal.6,14).
Uz časni i životvorni Krst mi pobožno poštujemo i svete ikone, najpre prečasnu ikonu Hrista Bogočoveka, pa onda i ikone Presvete Bogorodice i Svetih Apostola i Ugodnika Božjih. Jer, po rečima Svetih Otaca, "poštovanje koje se ukazuje ikoni odnosi se na njen Prvolik", na Lice samog Bogočoveka Hrista po čijem liku je i sazdan svaki čovek (sr. Kol,3,10).
Ikone ni u kom slučaju nisu idoli (poštovanje idola Bog je zabranio u svojoj drugoj zapovesti datoj preko Mojsija), i mi ih ne smatramo za neka božanstva, nego samo za svete slike koje je sam Bog još u Starom Zavetu zapovedio da se poštuju u hramu (skiniji) Jevrejskom (vidi 2.Mojs.25,10-26; 26,1-33; 5.Mojs.10,1-5). U Novom Zavetu, od ovaploćenja Hristova, svete ikone se poštuju kao sveta slikovita svedočanstva prevelike tajne uobličenja Boga Logosa u telo i obličje ljudsko; one su Sveto Pismo za nepismene; one su mesto prisustva blagodati Božje, zbog čega su mnoge svete ikone i čudotvorne i mirotočive.
. . .
МОЛИТВА
МОЛИТВА
Господе,
Ти који гледаш у срце човечије,
душу моју очисти од отрова,
од мржње, сујете и гордости,
од ватре похоте и јарости,
избави мене Свемоћни!
Господе,
Твоја је реч мач искован од истине,
њим прекини ланце мојих окова,
злобе и преваре и зависти,
из блата моје људске немоћи,
избави мене Свемоћни!
Сила је тамо где си Ти,
радост је тамо где си Ти,
живот је тамо где си Ти,
Боже Свемоћни!
Знаш ли ко те љуби силно?
Знаш ли ко те љуби силно?
Знаш ли ко те љуби силно
Ко те чува дан и ноћ,
Ко ти даје изобилно
Да одолиш врагу моћ?
Знаш ли ко ти живот дао,
Оца, мајку, брата твог,
И ко те је обасјао
Светлим зраком Духа свог?
Знаш ли ко је умро за нас,
На Голготи, знаш ли то,
И радости обећате,
Ко ти спрема знаш ли то?
Мораш знати ко то чини,
Ко то тако љуби нас,
То је Господ са висине,
То је Христос свима Спас!
Зато и ти, ох, сети се,
Па му срце своје дај,
Кад му скривиш, заплачи се,
И замоли опроштај!
У тој сузи покајања
Заблистаће Христов сјај,
Имај у Њег поуздања,
Отвориће теби рај!
135. псалам
135. псалам
- Славите Господа, јер је добар; јер је до вијека милост Његова;
- Славите Бога над боговима; јер је до вијека милост Његова;
- Славите Господа над господарима; јер је до вијека милост Његова;
- Онога који један твори чудеса велика; јер је до вијека милост Његова;
- Који је створио небеса премудро; јер је до вијека милост Његова;
- Утврдио земљу на води; јер је до вијека милост Његова;
- Створио велика видјела; јер је до вијека милост Његова;
- Сунце да управља даном; јер је до вијека милост Његова;
- Месец и звезде да управљају ноћу; јер је до века милост Његова;
- Који поби Мисир у првенцима његовим; јер је до вијека милост Његова;
- Изведе из њега Израиља; јер је до вијека милост Његова;
- Руком крепком и мишицом подигнутом; јер је до вијека милост Његова;
- Који раздвоји Црвено море; јер је до вијека милост Његова;
- И проведе Израиља кроз сред њега; јер је до вијека милост Његова;
- А Фараона и војску његову врже у море црвено; јер је до века милост Његова;
- Преведе народ свој преко пустиње; јер је до вијека милост Његова;
- Поби цареве велике; јер је до века милост Његова;
- И изгуби цареве знатне; јер је до вијека милост Његова;
- Сиона цара аморејскога; јер је до века милост Његова;
- И Ога цара васанскога; јер је до вијека милост Његова;
- И даде земљу њихову у наслеђе; јер је до вијека милост Његова;
- У наслеђе Израиљу слузи својему; јер је до вијека милост Његова;
- Који нас се сети у понижењу нашем; јер је до века милост Његова;
- И избави нас од непријатеља наших; јер је до вијека милост Његова;
- Који даје храну свакому телу; јер је до века милост Његова;
- Славите Бога небескога; јер је до вијека милост Његова.
Pravoslavna Crkva i homeopatija
Pravoslavna Crkva i homeopatija
Odnos Pravoslavne crkve prema homeopatskim lekovima. Da li pravoslavni vernici i hrišćani mogu i smeju da upotrebljavaju i koriste homeopatske lekove, metode i tretmane.
Povremeno se na crkvenim sajtovima povede rasprava o homeopatskoj medicini. Najčešće je u pitanju njeno ismevanje i nipodaštavanje. Retke pristalice homeopatije tu se obično pozivaju na lična pozitivna iskustva sa ovim vidom lečenja, dok protivnici u njemu vide nešto blisko okultizmu i magiji.
Evo kako otprilike izgledaju te diskusije:
"Moj sin ima 6 godina i do pre devet meseci stalno je bio bolestan – gotovo neprekidno je imao upale grla, disajnih puteva i uha. Veoma često pio je antibiotike. Čim bi prekinuo terapiju antibioticima i pošao u vrtić, bolest bi se vraćala. Njegov imunitet je sasvim oslabio, izgledao je loše i bili smo veoma zabrinuti. A onda smo ga na preporuku prijatelja odveli kod homeopatskog lekara. Treba da napomenem da ja nisam bio siguran da li je u redu da se kao pravoslavni hrišćanin obratim za pomoć homeopati, a uz to sam sumnjičav prema svim vidovima alternativne medicine izuzev narodne, jer me podsećaju na nekakvo šarlatanstvo. Odmah nakon što je moj sin počeo da uzima homeopatsku terapiju (koja je uzgred i jeftinija od lečenja antibioticima) ozdravio je, i od tada se već gotovo devet meseci ni jednom nije razboleo, a sve vreme ide u vrtić i svakodnevno je u kontaktu sa drugom decom".
"Homeopatija je veoma štetna i izaziva trajne posledice po duhovno zdravlje. Upotrebljava se na sopstveni rizik. Ona u našem univerzumu ne može da funkcioniše jer je u suprotnosti sa osnovnim zakonima fizike. Sva sreća, pa su homeopatski 'lekovi' praktično 100% voda. Zapravo je alternativna medicina ta od koje se zgrću silne pare".
"Muž moje prijateljice je homeopata. Završio je klasičnu medicinu i potom je počeo da se bavi homeopatijom. Za trideset godina prakse uspešno je lečio pacijente sa alergijama, anoreksijom i svim drugim bolestima, osim štitne žlezde i karcinoma. I ja sam koristila homeopatske lekove, ali nevolja je u tome što zapadni čovek hoće izlečenje za tri dana, a homeopatsko lečenje traje duže – onoliko koliko bolest nastaje, toliko treba i da nestane. Ono što pouzdano znam je da deca ovih mojih prijatelja apsolutno nikada nisu koristila antibiotike a sada imaju preko dvadeset godina. Takođe, znam da se i u zvaničnoj medicini koriste određeni homeopatski preparati. Svako dobro u Gospodu!"
"Ja ne znam nikoga kome je homeopatija išta pomogla, niti da je nekog izlečila. U najboljem slučaju to je samo skupo šarlatanstvo. Evo sa sajta manastira L. šta Pravoslavna Crkva misli o homeopatiji: 'PITANjE: Čula sam nešto o tome da homeopatija nije blagoslovena od strane Pravoslavne Crkve. Veoma bih želela da čujem kvalifikovani odgovor sveštenika sa medicinskim obrazovanjem. ODGOVOR: Nikad nisam duboko razmišljao o značenju homeopatije, smatrajući je šarlatanstvom svoje vrste. Sada sam za nekoliko nedelja mnogo toga pročitao i ocenio mnoge činjenice. Ja sam po profesiji lekar-pedijatar i došao sam do zaključka da homeopatija nije šarlatanstvo – to je opasna duhovna zabluda, koja je obavijena tajanstvenošću i pseudonaukom... Sveštenik V. B."
Ovde treba primetiti kako sveštenik V. B. i sam priznaje da nikad nije duboko razmišljao o značenju homeopatije i da je potom "za nekoliko nedelja mnogo toga pročitao". Mi smo za mišljenje pitali još jednu osobu koja je završila i bogoslovske studije i studije medicine (lekar specijalista), a od detinjstva je vaspitana u Pravoslavnoj Crkvi u kojoj je podigla i sopstvenu decu, i tokom dvadest godina svoju porodicu je, uvek kada je to bilo moguće, lečila homeopatskim lekovima. Evo šta smo dobili kao odgovor: "Homeopatija je vrlo efikasna ako se pravilno odredi supstanca, i to prema karakteru i morfologiji deteta i ostalim faktorima. To znači da homeopata treba da bude dobro školovan, a lek propisno napravljen".
No, kakav je stav Svetih Otaca Crkve o homeopatskoj medicini?
Ovom temom prvi su počeli da se bave znameniti ruski svetitelji XIX veka, jer se homeopatska medicina u svom klasičnom vidu javila upravo na samom početku tog veka. Mada se tragovi homeopatije mogu pronaći i u srednjevekovnim traktatima pa čak i u antičkim izvorima (Hipokratova izreka: "Slično se sličnim leči"), ovaj metod lečenja otkrio je i sistematizovao nemački lekar Haneman (1755-1843). Zahvaljujući dobrim rezultatima koje su postizali osnivač homeopatije i njegovi učenici, homeopatija je brzo uzburkala javnost, stičući i pristalice i protivnike. Ondašnji lekari optuživali su Hanemana za šarlatanstvo pa je čak bio primoran da napusti Nemačku i preseli se u Francusku. Ali i pored protivljenja medicinskih autoriteta homeopatija je doživela veliki procvat zahvaljujući prvenstveno uspesima u lečenju bolesti koje je oficijelna medicina smatrala neizlečivim. U Rusiji su najistaknutije pristalice homeopatije bili znameniti hirurg Pirogov, i filolog i akademik Vladimir Dalj, autor čuvenog petotomnog "Rečnika živog Velikoruskog jezika".
Među pristalicama homeopatije bio je i svetitelj Teofan Zatvornik koji u jednom pismu između ostalog veli: "...Ako želite da znate nešto o meni, onda znajte da sam ne samo na rečima, nego i na delima starčić: oslabio sam i telom i duhom. Nema neke određene bolesti, nego samo želja da ležim i ležim, što usrdno i ispunjavam. Ovo uostalom činim po savetu homeopatskih lekara iz knjiga. Želim vam zdravlja, bodrosti duha i izdržljivosti" (Pismo iz 1890). Na drugom mestu svetitelj Teofan kaže: "Homeopatija može da pomogne kod svakojakih bolesti, ali treba pogoditi odgovarajući lek. To se može učiniti na osnovu simptoma, odnosno po onome kroz šta se bolest projavljuje. Homeopatijom se može lečiti i da se doktor ne vidi - putem dopisivanja" (8, p. 1402, str. 142).
Rusko duhovništvo zainteresovalo se za homeopatiju polovinom XIX veka. Većina ruskih sela u to doba nije imala lekara, a pošto su sveštenici bili najobrazovanija lica, narod im se obraćao i za medicinsku pomoć. Seoski sveštenici su uočili uspehe homeopatskih lekara koji su radili u udaljenim provincijama, pa su polako počeli da sarađuju sa njima i pokazuju zanimanje za ovaj vid lečenja. Prema izveštajima iz tog vremena nije bio mali broj sveštenika u Ufimskoj, Orenburškoj, Vjatskoj i Tulskoj guberniji koji su praktikovali homeopatiju. Oko 1880. godine Episkop semipalatinski Kiprijan je čak bio predsednik lokalnog homeopatskog društva. Tačan broj ruskih pravoslavnih sveštenika koji su se bavili homeopatijom teško je ustanoviti, ali je poznato da su u tri homeopatske apoteke lekove uzimala hiljadu sto sedamdeset i dva sveštena lica. Pokrovitelj homeopatije postao je budući car-mučenik Nikolaj II.
Ignjatije Brjančaninov, još jedan veliki ruski svetitelj, hvalio je homeopatiju, čak je i sam svojim duhovnim čedima spravljao homeopatske lekove. Njegovo žitije pruža opis situacije u Nikolo-Babajevskom manastiru između 1862. i 1865. godine: "Bolesnika je dolazilo tako mnogo, da je jedan od kelejnika zapisivao u knjigu njihova imena, godište i bolesti. A vladika je određivao kome da se da kakav lek i dijetu ako je bila potrebna..."
Sveti Jovan Kronštatski je šesnaest godina bio počasni član homeopatskog udruženja Sankt-Peterburga i svake godine davao je priloge za razvoj homeopatije u iznosu od 100 do 120 rubalja. Sedmog oktobra 1892. on je svečano osvetio novu apoteku Sankt-Petrburškog homeopatskog društva na adresi Nevski prospekt 82 i tom prilikom je u besedi između ostalog rekao: "Vaše udruženje, ili vaš metod lečenja bolesti, za svoju moto ima poslovicu drevnih mudraca-homeopata: similia similibus curantur (slično se sličnim leči) – to je najrazumniji i najtačniji metod".
Po blagoslovu svetog Jovana Kronštatskog homeopatiju je praktikovao i L. M. Čičagov, potonji mitropolit isveštenomučenik Serafim, i izlečio je mnoge pacijente od kojih su lekari digli ruke. U svojoj knjizi "Šta je osnov svake nauke?" (Čto služit osnovaniem každoй nauki) budući sveštenomučenik Serafim je pisao: "Gospod je čoveku dao bilje radi zdravog života. Iz bilja treba dobiti lekove posredstvom usitnjavanja materijala i oslobađanja božanske isceljujuće sile koja je u njemu pohranjena. Uz visoku profesionalnost i moral, homeopata može da po principu sličnosti izabere lek iz izvora koji je stvorio Bog (na primer iz bilja) radi lečenja Bogom stvorenog čoveka".
L. M. Čičagov je napisao dvotomno delo o istoriji homeopatije "Medicinske besede" i objavio ga 1891. godine. Delo je u vreme komunizma dugo bilo zabranjeno i tek 2003. godine preizdala ga je unuka svetitelja, igumanija Serafima. U osnovi teorije L. M. Čičagova stoji uverenje da su uzrok bolesti strasti i da je zadatak lekara da pronađe koren oboljenja.
Sa dolaskom komunista na vlast homeopatski metod lečenja je zabranjen, a apoteke i bolnice zatvorene. Homeopatski lekari podvrgnuti su progonu zato što se njihov pristup lečenju nije uklapao u okvire tzv. "naučnog", materijalističkog pogleda na svet. Mnogi lekari bili su primorani da svoje pacijente leče tajno, pa se može reći da je homeopatija pod novim sovjetskim vlastima bila primorana da poput crkve siđe u katakombe.
Tokom XX veka među sveštenstvom su se o homeopatiji pozitivno izražavali između ostalih čudotvorac Serafim Viricki, mitropolit Antonije (Blum) i arhimandrit Jovan (Krestjankin). No, bez obzira na gotovo dvovekovno iskustvo Crkve sa homeopatskim načinom lečenja, gorke reči mitropolita Serafima (Čičagova) do danas ostaju aktuelne za svakog pravoslavnog lekara-homeopatu:
"Da bi nova metoda lečenja zadobila pristalice, ona treba da čini čudesa, da postiže tako krupne rezultate koji su u postojećem sistemu nezamislivi: nužno bi bilo izvlačiti ljude iz čeljusti smrti. S druge strane, takve rezultate lečenja društvo vezuje za sferu natprirodnog, a autoru takve metode pripisuje izvesne duhovne sile, što u očima ljudi ovu vrstu lečenja opet svodi u oblast fantazije, šarlatanstva i ekploatacije. Potrebna su čudesa, ali prema onima koji ih čine izražava se nepoverenje i sumnja. Shodno tome, preostaje nam jedno: da slušamo prigovore, ćutimo i trpimo. Bez pomoći Božije čovek ne može da podnese takva iskušenja..."
Među savremenim pravoslavnim bogoslovima, kao branilac homeopatskog metoda lečenja od brojnih kritičara unutar Crkve, posebno se ističe arhimandrit Rafail (Karelin) koji smatra za moguće da u ljudskom organizmu postoji nekakav "drugi signalni sistem paradoksalnog karaktera, čiji su receptori tako udešeni da reaguju samo na mikronadražaje, i što su ti nadražaji slabiji, to veću rezonancu postižu u ljudskom organizmu..."
Arhimandrit Rafail dalje veli: "Moguće je da naš organizam neprekidno dobija ogromnu struju impulsa od mikrostimulatora koje tehnički uređaji ne mogu da uhvate ili registruju. Homeopatski lekovi mogu da se ubroje među ovakve mikrostimulatore. U takvoj shemi postaće jasnije zašto rastvori sa niskim stepenom koncentracije aktivne materije dobijaju takvu snagu i intenzitet, delujući na duboke, još neistražene strukture organizma. Naravno, to je tek pretpostavka koja ne može biti naučno dokazana, ali istovremeno ne može biti ni opovrgnuta usled svog teorijskog karaktera".
A što se tiče najčešćih optužbi na račun homeopatije, da je povezana sa okultizmom i magijom, arhimandrit Rafail kaže sledeće: "Nažalost, neka duhovna lica, koja ne shvataju o čemu je reč, na osnovu takvih optužbi bez razmišljanja odbacuju homeopatiju. Doduše neki od homeopata i sami su pružili povod za to, jer upotrebljavaju terminologiju koja je nalik okultnoj, npr. 'fluidi, astralna tela' i slično. Već je i sam Haneman, iako je bio verujući katolik i učestvovao u katoličkim obredima, dopuštao neke sumnjive termine u svom delu 'Organon'. Poznati rozenkrojcer Štajner diskreditovao je homeopatiju sjedinjujući je s astrologijom. On je homeopatiju koristio u cilju popularizacije svog antroposofskog sistema, mada homeopatija, kao metoda lečenja, nema nikakve veze ni sa teosofijom ni sa antroposofijom. Pojedine savremene homeopate, želeći da pod homeopatiju podvedu i teorijsko objašnjenje njenih fenomena, stvaraju teorije koje protivreče pravoslavnoj teologiji i antropologiji. Često su u tim teorijama prisutni i elementi teosofskog karaktera koji izazivaju uznemirenje kod pravoslavnih hrišćana, posebno među sveštenstvom. Takva negativna reakcija sprečava verujuće da se obraćaju lekarima-homeopatama kako ne bi bili podvrgnuti dejstvu okultnih sila. Stoga u pitanjima koja se tiču antropologije i pogleda na svet, pravoslavne homeopate treba da se obraćaju pravoslavnom bogoslovlju, a ne da polaze od ličnih mišljenja ili stavova koji se mogu tumačiti na različite načine".
Naravno, pozicija sveštenstva koje iz pomenutih razloga poriče homeopatiju – nije ispravna: treba najpre objasniti homeopati, koji pokušava da stvori sopstvenu teoriju, koje su njegove pogreške i u čemu se ne slaže sa hrišćanskim učenjem, naročito učenjem o ljudskoj duši; treba mu predložiti da preispita i ispravi takve pogreške. Ukoliko on odbije to da učini, onda može biti reči o nepravoslavnosti toga čoveka, a ne homeopatije u celini.
Optuživanje homeopatije za okultizam i približavanje magiji je – apsurdno. Za magiju su potrebna najmanje tri uslova:
1. mag-čarobnjak koji ima tesno opštenje sa demonskim svetom;
2. prisustvo vradžbina, zaklinjanja, magijskih formula i uopšte različitih vrsta obraćanja satani (gde se njegovo ime često upotrebljava u šifrovanom obliku a reči su praćene magijskim ritualima);
3. konkretno lice protiv koga su usmerene magijske sile.
Ko je mag u homeopatiji? Lekar koji proučava bolesnika ili farmaceut koji priprema lekove? Koje mantre ili zaklinjanja izgovaraju homeopate? Gde je to objavljeno, ili se možda usmeno prenosi? U tom slučaju prijem u homeopatsko društvo bio bi praćen nekakvim inicijacijama, kao kod stupanja u okultni savez. Zar bi tako nešto moglo da ostane skriveno tokom dve stotine godina? Mag se obraća određenom licu ili auditorijumu, a homeopatski lekovi se sasvim slobodno prodaju u apotekama i pripremaju ih uglavnom mašine.
Homeopate mogu da pripadaju različitim religijama ili da budu neverujući ljudi. Oni mogu da podržavaju različite filosofske poglede ili da budu skeptici-agnostici, ali to se tiče njihovog unutrašnjeg, duhovnog sveta, a ne homeopatije. Homeopatija ostaje praktična medicina, zasnovana na činjenicama, i veoma je opasno pripisivati joj nekakvu teoriju s elementima opšteg pogleda na svet. To znači praviti veštačke modele od sopstvenih predstava uzetih iz različitih izvora. Onda ti izmišljeni modeli lako mogu da postanu povod za napad na homeopatiju.
Naročito je opasno ako homeopata koristi antropologiju advajta - joge ili Štajnera, i u lekarsku praksu ili homeopatsku literaturu uvodi termine kao što su "astralna, mentalna eterična tela", predstavljajući samim tim ljudsku dušu kao nekakvo složeno jedinstvo različitih priroda i elemenata. Takva teosofska leksika tesno je povezana sa učenjem o reinkarnaciji duše i dobrano je ušla u jezik okultnih sekti, naročito istočnih.
Hrišćanstvo uči da je duša prosta, homogena tvar i nedeljiva monada. Uopšte, duša ne predstavlja predmet nauke, nego vere. Psihologija kao nauka bavi se razmatranjem i uopštavanjem određenih svojstava psihike (onoga u čemu se ispoljava moralni, misaoni i osećajni lik čoveka kao pojedinca i društvene zajednice) ali ostavlja otvoreno pitanje da li postoji ili ne postoji duša kao tvar odvojena od tela? Stoga izvoditi zaključke u ovoj oblasti bez pouzdanih saznanja hrišćanske antropologije znači diskreditovati ne samo sebe, nego i samu homeopatiju...
Delotvornost homeopatije kao metoda ne dokazuje se ličnim pretpostavkama ili apstraktnim diskusijama, nego u postelji bolesnika. Stoga što se pre homeopatija bude oslobodila ličnog teoretisanja samih homeopata, i prihvatila sebe kao praktičnu nauku, to će nedostupnija postati za tendenciozne kritike, i tim će veću popularnost imati među pravoslavnim hrišćanima".
Da zaključimo rečima svetog Teofana Zatvornika koje najbolje ilustruju njegovo oduševljenje za ovaj metod lečenja: "Kakva je homeopatija! Gde alopatija (tj. klasična medicina) tokom pet nedelja nije imala uspeha, ona je za pola dana pokazala primetno dejstvo. Spomenik joj treba podići!" (4, p. 580, str. 54).
Istorija uzajamnih odnosa homeopatije i Crkve u Rusiji detaljno je opisana u disertaciji dr A. Kotka (klikni).
Na veb sajtu arhimandrita Rafaila (Karelina) pronaći ćete više interesantnih članaka na temu homeopatije. Evo jednog od njih: "Homeopatija – nauka a ne ideologija".
. . .
Mati Zosima
Mati Zosima
Zelim da napisem nesto o
shimonahinji Zosimi, koja je bila nasa nastavnica i duhovna majka. Ona je
otisla Gospodu 8. januara 2004. godine u 81-oj godini zivota.
Evo pisem, a sa knedlom
u grlu i ocima punim suza zbog svesti o tom nepovratnom gubitku. Ne zelim cak
ni da verujem da se to odjednom desilo, a da mi nismo ni ocekivali. Mati Zosima
(Gorlanova) se podvizavala u Sveto-Trojickom zenskom manastiru u gradu Muroma,
a poslednjih dana je nalazeci se u skitu, daleko od manastira, bila skoro nedostupna
za nas, i bilo je moguce ponekad je posetiti samo po blagoslovu nastojateljice
manastira igumanije Tavite (Gorlanove; igumanija Tavita je rodjena cerka
shimonahinje Zosime).
Mati Zosima je imala
veoma tezak zivot, i zelim da pisem o njoj kako bi se za nju pomolili i drugi
ljudi a ne samo njena sirota duhovna ceda. O koliko ljudi – i celih porodica,
moleci se nocu sa suzama, je privela veri, Bogu, Crkvi – to zna samo Gospod!
Upoznao sam se sa mati
1992 godine cini se sasvim slucajno. Teske zivotne okolnosti su me dovele u
zenski manastir. Bila sam daleko od Crkve i Boga i u hram sam isla samo da
zapalim svecu. Izasla sam iz crkve sva usuzama, i odjednom mi je prisla mati
niskog rasta u crnoj odezdi: «Ne placi, idemo kod mene!» Napojila me cajem, i ja
sam joj ispricala sve o svojoj tuzi. Mati me je pazljivo slusala, utesila,
naucila kako da se molim i uzdam u Gospoda. Zapisala je moje ime i imena svih
mojih bliznjih u svoj pomjanik. Rekla je: «O, kako ja zalim takve (kao sto sam
ja ...)... Ali nista Gospod ce pomoci! Dodji!» Tada je mati bila monahinja,
zvali su je Teodosija, - shimu i ime Zosima sa shimnickim postrigom je primila
tek pre dve godine. Otisla sam od nje utesena, i osecala sam se kao da sam se
rasteretila teskog tereta. Mati sam prihvatala kao svoju rodjenu, i tako sam je
zavolela da sam se za svaki savet njoj obracala. Ona je bila veoma mila, covek
retko dobre duse. Cak i ako me je znala ukoriti (za neko delo!) ja se ni malo
nisam vredjala, vec sam joj bila zahvalna.
Mati mi je ispricala ceo
svoj zivot. Njena majka je rano umrla, a maceha je nije volela: kao
devetogodisnju devojcicu ju je isterivala iz kuce, cesto joj udarala glavu o
zid, i nije joj davala da jede. Devojcica je bezala u crkvu, pricala mati o
svojim nevoljama, dugo se molila i mnogo plakala. Odrasla je i udala se, ali je
rano postala udovica i ostala je sa troje dece na rukama: dva decaka i
devojcica (buduca igumanija Tavita). Zivela je sa uvredama i u siromastvu. Ali
Boga i crkvu nikad nije zaboravljala. Oba sina su joj rano umrla a ostala je
samo cerka.
- I tad sam se ja u
potpunosti predala Volji Bozijoj, - pricala je mati. Ona je zajedno sa cerkom
stupila u zenski manastir u Rigi. Godine 1991 dosli su u Murom, i mati Tavita
je pocela iz rusevina da gradi manastir. Tada niko nije ni mogao da pomisli da
ce se uskoro na mestu tih rusevina uzvisiti prekrasna crkva, i nove prostorije
obnovljenog manastira. Mati Teodosija je zivela u molitvi, molila-plakala za
sve i za svja. Imala je mnogo duhovnih ceda i uvek ih je pozdravljala,
upucivala, umirivala, poucavala, blagosiljala. O kako nam je s njom bilo dobro!
– kao da smo ziveli iza kamenog zida, i tuga nam nije bila nevolja, sve nam je
bilo dobro. Ali jednom su je u nedelju Prastanja odvezli u skit – na pusto
mesto u sumi, daleko od grada. Tamo se nalazi mala crkva posvecena Muromskoj
ikoni Majke Bozije i groblje. Mati se tiho pomolila, a mi smo plakali rastajuci
se od svoje ljubimice.
Ali Gospod je pomagao pa
su je njena najbliskija duhovna ceda i tamo nalazili. Ja sam cesto sa svojom
porodicom obilazila mati – i bili smo veoma zadivljeni: samo sto pridjemo skitu
(a on je ogradjen ogradom), mati nam je izlazila u susret, grlila nas i
blagosiljala, i mi smo plakali od radosti: «Kako si ti mati znala da cemo mi
doci?»- «Znam, znam... Prodjite brze».
Njena kelija je bila
mala, s jednim prozorcicem, i jednostavnim zidovima od brvana, a u uglu su se
nalazile ikone od poda do plafona. Krevet je bio stari, gvozdeni, mali skoro
prazan sanducic, mali sto i na njemu Jevandjelje, Psaltir, kandilo, veliki broj
listica sa imenima za pominjanje, i knjizica. U uglu se nalazio taburet, vedro
sa cistom vodom i kutlacica.
Na ekseru je visila
njena crna odezda. To je sve njeno bogatstvo. Ona je razdavala sve sto su joj
donosili: «Uzmite, meni nista ne treba a vi imate porodicu...» mati je bila
veoma bolesna, nije bilo zdravog mesta na njoj ali ona nije roptala, vec se
molila: «Slava Bogu, Slava Bogu, tako treba!» A nas je sve zalila. Pozalis joj
se: «Tu me boli...» - ona prekrsti to mesto rukom, i sve prodje. Da, secam se
da je govorila: «Vi stavite na to mesto ikonu svetog mucenika Trifuna i on ce
pomoci!»
Mati nam je govorila da
se ne bojimo nikoga sem Boga, i da na Njega ne zaboravljamo ni minutu. Uvek je
govorila da Pslatir treba uvek da se cita: «U njemu je sva sila, zli dusi se
boje Psaltira i beze! Ni antihrista se ne bojte, Gospod ce pomoci! Vi se molite
za mene, ja cu za vas i svi cemo se spasti, bicemo zajedno. Majku Boziju ne
zaboravljajte. Ona je nasa velika zastupnica!» Ona je ispod odezde tajno nosila
na grudima veliki Krst na lancu – Njega je dobila od arhimandrita Jovana i
njime je blagosiljala svoja duhovna ceda. Taj krst je na kratko vreme pre njene
smrti zasijao, kao i lanac.
Mati je pretrpela toliko
nevolja, gonjenja i ponizenja da o tome ne zelim ni da pisem. Kako je ona to
sve podnela? A nikada nije bila u uniniju vec je uvek bila vesela. Uvek se
osmehivala, samo je zbog greha plakala.
Pitala sam je kako cemo
se mi deteubice spasti – jer nam Gospod nece oprostiti!
-Oprostice, - govorila
je mati. – Molite se, kajte se, cinite milostinju, volite sve i nikoga ne
osudjujte, vec samo sebe gledajte!
I cesto, cesto je
ponavljala:
- Znaj samo za sebe – i
sam sebi budi dovoljan. Sta vas se ticu drugi? Zivite tako – i spascete se.
Nagne glavu, procaska
malo s nama i doda:
- Spascemo se, spascemo
se, svi cemo se spasti! – i to tako uvereno: - Bicemo zajedno! Budite
jednostavni, jednostavno zivite jer takve Gospod voli. Budite dalje od porocnih
ljudi, ne druzite se sa svakim! A meni je strogo govorila:
- Mnogo se poveravas
ljudima ... Jastuk treba da ti bude prijateljica! Govori sve Gospodu i Majci
Bozijoj, a ne prijateljicama! – strogo me je mati ukoravala.
Narocito je insistirala
na tome da se pravilno osenjujemo krsnim znakom. U pocetku me je udarala po
rukama: «Kakav ti je to krsni znak?! Evo kako treba!» - i oseni se potpunim
lepim krstom. Vise puta je govorila: Zbog nepravilnog osenjivanja krsnim znakom
lukavi ti sedi na ramenu i sapce na uvo, a ti mu sluzis i ispunjavas sve
njegove prohteve, a zatim places: zasto ti je sve lose! Sama si kriva. Sve da
se sto brze uradi a neprijatelj to i hoce».
Pocnemo da se zalimo
mati da nam je tesko, da nas gone i vredjaju ni za sta, a ona se na to smeje:
- Jedi psicu, jedi!...
Ne bojte se – ovde se vodi borba sa tigrovima, leopardima i lavovima, a vi ste
se uplasili psica.
Mati se mnogo molila
nocu i ujtru – od cetiri sata. I nama je govorila da se molimo u to vreme.
Tacno pre godinu dana mati se desilo nesto strasno. Ona je rano ujutru morala
zbog necega da izadje iz kelije, i odjednom ju je neka nevidljiva sila podigla
visoko-visoko i tresnula o zemlju. Mati dugo nije dosla k sebi, i jako je
povredila rame. Od tada je pocela jako da oboljeva...
Svi mi, njena ceda,
zivimo na velikoj udaljenosti jedni od drugih, i to i na desetine kilometara, a
kada je mati Zosima umrla, tog dana smo kao cudom, kao na radiju svi saznali o
njenoj smrti. I drugog dana smo se svi pojavili u crkvi Svete Trojice, gde se
nalazio njen kovceg sa telom. Posle Liturgije su cetiri svestenika i dva
djakona odsluzila opelo, a mi smo stajali sa svecama i nismo mogli da zadrzimo
suze. Posli smo kao poslusne ovce za kovcegom, nju su vozili automobilom, a mi
smo autobusom otisli za njom u skit, gde je zivela poslednjih godina i gde se
upokojila.
Dan je bio tih i topao i
mati je sahranjena izmedju mladih breza pored crkve. I pevali su se Pashalni
tropari: «Hristos Vaskrse iz mrtvih ...», «Vaskrsenje Hristovo videvsi...».
Suze su tekle a na dusi je bio takav mir i srce se radovalo. Od cgea – ne znam
ali nikad nista slicno nisam osecala.
Gospod je udostojio mati
Zosimu da se upokoji u toku Bozicnih poklada, na Sabor Presvete Bogorodice i
praznik tri ikone Majke Bozije: «Tri radosti», «Milostiva», «Blazena Utroba».
I tako nas je mati
okupila, svoja najbliza duhovna ceda kao i sestre iz manastira, a znali su je
na hiljade ljudi, ceo grad. Svi su se okupili treceg dana da je isprate – a ona
je sve na svoj nacin rasporedila. Nije volela slavlja. Zivela je tiho,
neprimetno i tako je tiho i umrla. Svi do jednog za koje se molila pred Bogom
su bili na njenoj sahrani...
Molim vas za vase
molitve za nju, a mati ce vam svima pomoci svojim molitvama. Mila i rodjena
nasa mati shimonahinjo Zosimo, moli Boga za nas!
Nadezda
Potehina, grad Murom, Vladimirske oblasti
Na snimku: shimonahinja Zosima i njena cerka igumanija Tavita
Na snimku: shimonahinja Zosima i njena cerka igumanija Tavita
