O VIDJENJU DUHOVNIH BICA

O VIDJENJU DUHOVNIH BICA

(Kako Pravoslavna Crkva gleda na tzv. ulazenje u svet duhovnih bica)

Da bismo shvatili u koju i kakvu oblast ulazi dusa posle smrti, mi na nju treba da pogledamo u punom kontekstu covekove prirode. Treba da shvatimo prirodu covekovu pre praroditeljskog grehopada i promene koje su usledile posle pada, kao i sposobnost covekovu da stupa u kontakt sa duhovnim bicima.

Moze biti da je najjasnije pravoslavno razmatranje ovih pitanja moguce naci u knjizi episkopa Ignjatija Brjancaninova (3. tom njegovih dela). Jednu od glava ove knjige episkop Ignjatije posvetio je razmatranju "culnog opazanja duhova", to jest angelskih i bestelesnih (demonskih) javljanja ljudima. U nastavku mi cemo navesti tu glavu koja izlaze pravoslavno svetootacko ucenje, trezveno i tacno preneseno nam od strane jednog od najvecih pravoslavnih Otaca nasega vremena.

PRVOBITNA PRIRODA COVEKOVA

Pre pada, covekovo telo bilo je besmrtno, bolesti i sadasnja njegova neosetljivost i otezalost bile su mu strane, kao sto su mu strani bili i gresna osecanja i telesni osecaji koji su mu sada svojstveni (Makarije Veliki, Slovo 4). Cula su njegova bila neuporedivo istancanija, delovanje njihovo bilo je neuporedivo dublje i potpuno slobodno. Obucen u takvo telo, sa takvim organima cuvstvovonja, covek je bio sposoban za culno vidjenje duhovnih bica kategoriji kojih je dusom i pripadao, bio je sposoban za opstenje sa njima, kao i sa Bogom koje je svojstveno svetim duhovnim bicima. Buduci sveto, telo coveku nije predstavljalo prepreku za to, nije ga odvajalo od sveta duhova. Obucen u telo, covek je bio sposoban da zivi u raju, u kome su sada kadri da prebivaju samo Sveti i to (pre Strasnog Suda i sveopsteg vaskrsenja) samo dusom, s tim sto ce tamo uci o vaskrsenju i njihova tela. Tada ce ta tela u grobovima svojim ostaviti neosetljivost koja im je posle pada postala svojstvena - ona ce postati duhovna... i projavice u sebi svojstva koja su im bila dana prilikom stvaranja (ipak, u pojedinostima - po Simeonu Novom Bogoslovu, Slovo 45, 5 - postoji razlika izmedju tela covekovog u raju i tela njegovog na nebu posle vaskrsenja - prim. aut.) Onda ce ljudi ponovo stupiti u svet duhovnih bica i neposredno opstenje sa njima. Primer za telo koje bi ujedno bilo i telo i duh vidimo u telu Gospoda nasega Isusa Hrista nakon Vaskrsenja.

PAD COVEKOV

Pad je izmenio i dusu i telo covekovo. On je za njih bio, u pravom smislu reci, i smrt. Smrt koju vidimo i tako nazivamo u sustini je samo rastavljanje duse sa telom, koji su se, posto je od njih odstupio vecni Zivot Bog, prethodno nasli umrtvljeni. Mi se radjamo vec ubijeni vecnom smrcu! A ne osecamo da smo ubijeni, kao sto ni jedan mrtvac ne oseca svoje mrtvilo! Bolesti nasega tela, njegovo podleganje neprijateljskom delovanju razlicitih stvari iz materijalnog (vestastvenog) sveta, njegova neosetljivost - posledica su pada. Usled toga pada nase telo je stupilo u red zivotinja, ono postoji zivotom svoje pale prirode. I - za dusu predstavlja tamnicu i grob.

Veoma su jake reci koje upotrebljavamo! Ali, i one jos uvek nedovoljno snazno iskazuju nispalost nasega tela sa visine duhovne u stanje plotsko. Neophodno je zato ocistiti sebe brizljivim pokajanjem, neophodno je osetiti bar u nekom stepenu slobodu i uzvisenost stanja duhovnoga, da bismo stekli predstavu o kukavnom stanju nasega tela, o njegovom stanju mrtvila, prouzrokovanom otudjenjem od Boga. U ovom stanju mrtvila, usled krajnje neosetljivosti i grubosti, njegova cula nisu sposobna za opstenje sa duhovnim bicima, ne vide ih, ne cuju, ne opazaju.

Tako zatupljena sekira vise nije sposobna za namensku upotrebu. Sveta duhovna bica uklonila se se od opstenja sa ljudima kao sa stvorenjima koja vise nisu dostojna toga. Pali duhovi, povukavsi nas u sopstveni pad, pomesali su se sa nama i - da bi nas lakse drzali u ropstvu - nastoje da i sebe i svoje lance ucine za nas nevidljivim. Ako nam se oni i otkrivaju, to cine samo radi toga da bi ucvrstili svoju vlast nad nama. Svi mi, koji robujemo grehu, treba da znamo da nama opstenje sa Angelima nije i ne moze tako lako biti svojstveno usled naseg otudjenja od njih padom, a da nam jeste svojstveno, zbog istog uzroka, opstenje sa izopstenim (iz zajednice svetih duhovnih bica) duhovima, u kategoriju kojih mi sada spadamo dusom - oni koji se culno javljaju ljudima koji zive u grehovnosti i padu jesu demoni, a niposto sveti Angeli. "Oskrvnjena (okaljana grehom) dusa", rekao je sveti Isak Sirijski, "ne ulazi u carstvo cistote i ne pridruzuje se duhovima Svetih" (Slovo 74). Sveti Angeli javljaju se samo ljudima koji su sa Bogom i njima obnovili opstenje svojim svetim zivotom (ipak, u retkim slucajevima, u sluzbi osobitog cilja, Bog salje svete Angele da se jave gresnicima, pa cak i zivotinjama, kako ce nize primetiti sam episkop Ignjatije - prim. aut.).

Premda demoni, javljajuci se ljudima, ponajvise uzimaju izgled svetih Angela da bi ih lakse obmanjivali, premda ponekad nastoje da ljude uvere kako oni i nisu besi nego duse ljudske i premda, pokatkad, predskazuju i buducnost i otkrivaju (razlicite) tajne - nikako im se ne sme verovati. "Satana se pretvara u Angela svetla i sluge se njegove pretvaraju da su sluge pravde", rekao je sveti apostol Pavle (2. Kor. 11, 14-15).

Opste pravilo za sve ljude u tome je da nikako ne poklanjaju veru palim duhovima kada im se oni jave na culan nacin, da ne ulaze u razgovor sa njima i da uopste na njih ne obracaju nikakvu paznju te da njihovo javljanje smatraju za najvece i najopasnije iskusenje. U vreme toga iskusenja misao i srce treba upraviti ka Bogu, sa molitvom da nas pomiluje i iskusenja oslobodi. Zelja, pak, da se duhovi vide i radoznalost da se o njima sazna i da se upoznaju znak je krajnje nerasudnosti i potpunog nepoznavanja duhovnih i delatnih predanja Pravoslavne Crkve.

Poznanje duhova postize se potpuno drugacije no sto pretpostavlja neopitni i nesmotreni istrazivac. Neposredno opstenje sa duhovima za neiskusnoga je najveca nesreca ili predstavlja izvor najvecih nesreca.

Bogonadahnuti pisac knjige Postanja kaze da je nakon pada prvih ljudskih "bogova" (Adama i Eve), Bog - izrekavsi nad njima sud - jos dok nisu bili izgnani iz raja, "napravio im rize (haljine) kozne i u njih ih odenuo" (3,20). Rize kozne, po objasnjenju svetih Otaca (sveti Jovan Damaskin), oznacavaju nasu grubu plot, koja se izmenila prilikom pada, izgubivsi svoju tananost i duhovnost i stekla svoju sadasnju neosetljivost (za svet duhovni). Mada je prvobitni uzrok ove promene bio pad, ovo preinacenje se izvrsilo pod uplivom Svemoguceg Tvorca, po Njegovoj neiskazanoj milosti prema nama, prema nasem najvecem blagu. Medju ostalim za nas korisnim posledicama koje proizlaze iz stanja u kome se sada nalazi nase telo, duzni smo da ukazemo da smo mi ljudi, zahvaljujuci tome sto je na nase telo pala "Bozja kazna" neosetljivosti, postali nesposobni da culno vidimo duhove pod ciju smo vlast nispali... Premudrost i dobrota Bozja postavila je tako pregradu izmedju ljudi nizvrgnutih u oblast zemnu i zlih duhova, kao sto zemaljske vlasti tamnickim zidom odeljuju zlocince od ljudskoga drustva da oni, sledeci svoju samovolju, ne bi skodili drustvu i razvracali druge ljude (sv. Jovan Kasijan). Pali dusi deluju na ljude nevidljivo nanoseci na njih grehovne pomisli i osecanja, a tek sasvim malobrojnima je, sa Bog jedini zna kojih razloga, dato da duhove culno vide.

Obucena u telo, njime zakrivena i odvojena od sveta duhova, dusa sebe postepeno obrazuje izucavanjem zakona Bozjeg ili, sto je isto, upoznavanjem hriscanstva, i stice sposobnost da razlikuje dobro od zla. Kada se u tome usavrsi, daruje joj se time duhovno vidjenje, tj. osecanje duhova, a ako se to pokaze saobrazno ciljevima Boga koji je rukovodi, moze joj se darovati cak i vidjenje culno, buduci da su obmana i sablazan zloduhovska za nju vec mnogo manje opasne, a opitnost i znanje korisni. Pri rastavljanju duse od tela vidljivom smrcu mi ponovo stupamo u red i drustvo duhovnih bica. Iz toga se vidi da je radi srecnog stupanja u taj svet neophodno blagovremeno obrazovanje sebe Bozjim zakonima, i da nam je upravo za to obrazovanje sebe iznutra i ostavljeno vreme, koje svakome coveku opredeljuje Bog za stranstvovanje na zemlji. To stranstvovanje naziva se zemaljskim zivotom.

OTVARANJE CULA

Ljudi postaju sposobni da vide duhove prilikom nekakve promene do koje dolazi u culima na neprimetan i za coveka neobjasnjiv nacin. On tada kod sebe primecuje da je poceo da vidi ono sto dotad nije video i sto ne vide drugi, da cuje ono sto do sada nije cuo. Za one koji iskuse tu promenu u culima ona je sasvim prosta i prirodna takoreci, mada i pred sobom i pred drugima neobjasniva, dok je za one koji je nisu iskusili - cudnovata i nepojmiva.

Svima je poznato tako da su ljudi kadri da padnu u san, ali kakva je san pojava, na koji to nacin, za nas neprimetan, prelazimo iz stanja budnosti u samozaborav usnulosti - to za nas ostaje tajnom. Promena izvrsena u culima, usled koje covek ulazi u culno opstenje sa bicima nevidljivoga sveta, naziva se u Svetome Pismu "otvaranjem cula". Bog - kaze Pismo - "otvori oci Valaamu i on ugleda Angela Bozjeg pred sobom na putu i mac isukani u ruci njegovoj" (Brojevi 22, 31). Okruzen neprijateljima prorok Jelisej se, da bi umirio svoga uplasenog slugu, pomolio i rekao: "Gospode, otvori sada oci mladiceve da vidi. I otvori Gospod oci njegove i on vide: a to gora puna konja i kola ognjenijeh oko Jeliseja" (2. Knj. o Car. 6, 17).

Iz navedenih mesta Svetoga Pisma jasno proizlazi da telesna cula sluze kao dveri i vrata koja vode u unutarnju klet, u kojoj prebiva dusa, i da se ta vrata otvaraju i zatvaraju na znak Samoga Boga. Premudro je i izraz milosti prema nama sto ta vrata u palim ljudima stoje stalno zatvorena, da nasi zakleti neprijatelji, pali dusi, ne bi nagrnuli k nama i pogubili nas. Ova "mera" je utoliko neophodnija sto se mi, nakon pada, nalazimo u oblasti palih duhova, okruzeni njima i njima podlozni. Nemajuci mogucnosti da u nas silom prodru, oni nam spolja obznanjuju svoje prisustvo, donoseci nam razlicite grehovne pomisli i mastanja, ili lakoverne duse cak uvlace u opstenje sa sobom. Coveku nije dozvoljeno da odbaci nadzor Bozji i da sopstvenim sredstvima, po dopustenju ali ne i po volji Bozjoj, otvara svoja cula i ulazi u nesumnjivo opstenje sa duhovima. Ali, i to se dogadja. Ocito je da i nekim svojim snagama covek moze da udje u to opstenje, ali samo sa palim dusima. Svetim Angelima nije svojstveno da "ucestvuju" u takvim ljudskim poduhvatima, koji nisu u saglasnosti sa voljom Bozjom i koji su ustvari neblagougodni Bogu. ©ta to zavlaci ljude u otvoreno opstenje sa duhovima? Lakomislene koji na delu ne poznaju Hriscanstvo zavlace ljubopitljivost, neznanje, neverje, a oni ne shvataju da, stupivsi u takvo opstenje, sebi mogu da nanesu najvecu pozledu i stetu.

Misao da je culno vidjenje duhova nesto osobito znacajno, pogresna je. Vidjenje culno bez vidjenja duhovnoga ne omogucava potrebno poimanje (palih) duhova, stavise vrlo lako moze coveku ponuditi sasvim pogresna shvatanja o njima, kao sto ih ponajcesce i daju ljudima neiskusnim i zarazenim sujetom i gordoscu. Duhovno vidjenje duhovnih bica dostizu samo istinski hriscani, a za culno vidjenje duhova najsposobniji su ljudi najporocnijeg zivota! Sasvim retki su ljudi sposobni za njega po nekom prirodnom daru (tj. medijumskom talentu, koji moze biti nasledan - prim. aut.), kao sto su sasvim retki i oni kojima se duhovi javljaju povodom neke osobene okolnosti u njihovom zivotu. U poslednjim dvama slucajevima covek ne podleze pokudi, ali treba svesrdno da se potrudi da iz tog stanja, kao veoma opasnog, izidje. U nase vreme mnogi sebi dozvoljavaju da ulaze u opstenje sa palim dusima posredstvom magnetizma, spiritizma..., pri cemu im se pali duhovi obicno javljaju u vidu svetih Angela, sablaznjavaju ih i obmanjuju razlicitim zanimljivim pricama, mesajuci istinu sa lazju - i postaju svagda uzrok njihovog krajnjeg dusevnog, pa i umnog rastrojstva.

Da oni koji culno vide pale duhove, pa cak i svete Angele, ne bi o sebi visoko nesto umislili, treba da znaju: to vidjenje samo po sebi niposto nije svedocanstvo o nekoj dostojnosti vidilaca: za njega su sposobni ne samo porocni ljudi, nego i najbeslovesnije zivotinje (Brojevi 22, 23)!"

OPASNOST KONTAKTA SA DUHOVIMA

"Vidjenje duhova culnim ocima nanosi uvek manju ili vecu duhovnu stetu ljudima koji, uz to, nemaju i sposobnost njihovog duhovnog vidjenja. Ovde na zemlji slike istine su pomesane sa slikama lazi (sveti Isak Sirijski), buduci da je ovo zemlja u kojoj je pomesano zlo sa dobrom i zemlja izgnanstva palih angela i palih ljudi".

"Onaj koji culno vidi duhove lako moze biti obmanut na svoju stetu i propast. Ako im, prilikom toga vidjenja ukaze poverenje ili prema njima pokaze lakovernost, on ce neizostavno biti obmanut, neizostavno zaveden, neizostavno zapecacen za neiskusne neshvatljivim pecatom sablazni, pecatom strasne povrede duha svoga, pri cemu cesto gubi mogucnost da se ispravi i spase. Sa mnogima, veoma mnogima se to dogodilo. Desilo se to ne samo sa neznaboscima, ciji su zreci vecinom bili u vezama opstenja sa demonima, desilo se to i sa mnogim hriscanima koji nisu upoznali tajne Hriscanstva i koji su zbog nekog razloga stupili u opstenje sa dusima. Dogodilo se to, najzad, i mnogim podviznicima i monasima, koji su - ne stekavsi moc duhovnog vidjenja duhova - videli ove culno.

Samo hriscansko podviznistvo omogucava pravilan i zakonit ulazak u svet duhovnih bica. Sva ostala sredstva su nezakonita i treba ih odbaciti kao nepotrebna i pogubna. Istinskog Hristovog podviznika u vidjenja uvodi Sam Bog. Kada Bog coveka rukovodi, tada se niste prizraci istine u koje se zaodeva laz i podvizniku daruje, u prvom redu, duhovno vidjenje duhovnih bica, koje tacno i podrobno razotkriva pred njim njihova svojstva. Tek posle toga, nekim podviznicima se daruje da duhove vide culno, cime se upotpunjuje njihovo znanje o ovima koje im je prethodno omoguceno vidjenjem duhovnim (...).

Sveti nastavnici hriscanskog podviznistva, po pravilu..., zapovedaju blagocestivim podviznicima da ne veruju nikakvom liku ili vidjenju, ako im se ovi iznenada ukazu da ne ulaze u razgovor sa njima, i ne obracaju na njih paznju. Zapovedaju im jos da se, prilikom takvih javljanja, ogradjuju krsnim znakom, da zatvaraju oci i, sa odlucnom svescu o svojoj nedostojnosti i nesposobnosti da vide sveta duhovna bica, mole Boga da nas zastiti od svih spletki i sablazni koje kao mreze prevejano razapinju ljudima duhovi zlobe, neizlecivo zarazeni mrznjom i zaviscu prema njima.

Prepodobni Grigorije Sinait veli: "Ako vidis culno ili u umu, izvan sebe ili u sebi nesto, bio to lik Hristov ili Angelov, ili nekoga Svetoga, ili ako ti se prividi ili umu uobraziljom prikaze neka svetlost, to nikako ne primaj! Jer, i samom umu po prirodi je svojstvena izvesna mastena sklonost i on lako sklapa slike kakve zeli, sto obicno ne znaju oni koji na sebe strogo ne paze, te time sami sebi nanose duhovnu stetu".

ZAKLJUCAK

...Jedini pravilan nacin da se udje u svet duhovnih bica jeste hriscansko podviznistvo. Jedini pravilan nacin da se dospe do culnog vidjenja duhova hriscansko je napredovanje u savrsenstvo.

U svoje vreme, koje odredjuje samo Bog, vreme samo Bogu i poznato, mi cemo neizbezno stupiti u svet duhova. Za svakoga od nas to je vreme - blizu! Neka nam Svedobri Bog daruje da tako provedemo zemaljski zivot, da bismo jos za njegova trajanja raskinuli opstenje sa palim dusima i stupili u opstenje sa svetim duhovnim bicima, da bismo na osnovu toga, onda kada svucemo ovo telo, bili pridruzeni njima a ne dusima izopstenim (iz Zajednice svetih)".

Ovaj nauk episkopa Ignjatija (Brjancaninova), sastavljen pre stotinu godina, mogao bi biti, mirne duse, od reci do reci isto napisan i danas - toliko se verno u njemu ogledaju duhovna iskusenja naseg vremena, u kome su se "dveri opazaja" (da se posluzimo izrazom koji je lansirao jedan od eksperimentatora u ovoj oblasti - Oldos Haksli) tako siroko raskrilile kako se u doba episkopa Ignjatija nije moglo ni sanjati.

Njegovim recima jedva da je potreban komentar... Onaj koji je upoznat sa ovim pravoslavnim ucenjem ne moze da sa zaprepascenjem i uzasom ne gleda na lakocu sa kojom savremeni "hriscani" poklanjaju veru vidjenjima i javljanjima (sa onoga sveta), koja se danas sve vise i vise sire. Uzrok ove lakovernosti je jasan: rimokatolicizam i protestantizam, koji su vec mnogo vekova otrgnuti od pravoslavnog ucenja i prakse duhovnog (ispravnog) zivota, izgubili su svaku sposobnost za jasno razlikovanje duhova. Njima je postalo potpuno tudje najsustinskije svojstvo hriscanina - nepoverenje i prema sopstvenim "dobrim" mislima i osecanjima! Usled toga, "duhovna" iskustva i javljanja duhova postali su danas, mozda, rasprostranjenija nego u bilo koje drugo doba hriscanske ere, a lakoverno covecanstvo gotovo je da prihvati teoriju "novog veka" duhovnih cuda ili teoriju "novog izlivanja Svetoga Duha" da bi tu cinjenicu objasnilo. Covecanstvo je danas tako duhovno osiromaseno, smatrajuci sebe hriscanskim cak i sada dok se priprema za vek "cuda" besovskih, da se u tome pokazuje znak poslednjih vremena (Otkrivenje 16, 14).

Treba dodati da i sami pravoslavni hriscani, koji teorijski vladaju istinitim hriscanskim ucenjem, retko toga postaju svesni i zato cesto umeju da podlegnu obmani, kao i nepravoslavni! Doslo je vreme da se oni kojima to ucenje pripada po pravu stecenom rodjenjem njemu i vrate!

Oni koji danas opisuju svoja "posmrtna" iskustva pokazuju da takodje veruju sopstvenom opitu... U svekolikoj savremenoj literaturi posvecenoj tom pitanju uopste je izuzetno malo slucajeva u kojima autori postavljaju pitanje nije li bar nesto od prozivljenoga moglo da dodje - od djavola. Pravoslavni citalac, naravno, to pitanje postavlja i trudi se da te slucajeve shvati u svetlosti duhovnog nauka pravoslavnih Otaca i Svetih...

Sa ruskog V. N.

Posted in: ostalo