Matuskin dan

Matuskin dan

14 januara, na trecu godisnjicu od dana upokojenja blazene shimonahinje Marije (Matukasove) u Kazanjski zenski manastir u gradu Visnji Volocek, Tverske eparhije, dosli su matuskini postovaoci iz Samare, Moskve i Divjejeva. Ove godine nije bilo autobusa sa poklonicima - ljudi su do manastira dosli peske. Poklonika nije bilo mnogo, svega nesto vise od dvadeset ljudi, ali matuskin dan nije zbog toga bio nista manje praznican. Na Liturgiji je manastirski svestenik Aleksandar (on je pricescivao matusku skoro do njenog upokojenja) odrzao iskrenu propoved o tome da nam takvi podviznici kao sto je Blazena Marija Samarska daju primer naseg pravednog zivota u Hristu u nase tesko vreme. I susret sa velikim molitvenicima za svakog coveka predstavlja nezaboravan dozivljaj...

Interesantno je da je 14 januar, praznik Obrezanja Gospodnjeg, postao fakticki neobjavljen dan sabora Samarskih Svetih. Upravo toga dana Crkva u svojim molitvama pominje Svestenomucenika Aleksandra (Trapicina), Arhiepiskopa Samarskog, i zajedno sa njim i Jovana, Aleksandra, Jovana, Trofima, Vjaceslava, Vasilija i Jakova - prezvitere. Eto na koji dan se upokojila Marija Samarska! I bila je radost moliti se sa svim parohijanima hrama posvecenog Jefremu Sirinu, u dalekom tverskom manastiru posvecenog samarskim mucenicima, koji su postali Svetitelji cele Ruske Crkve!

Zatim je odrzan parastos u kapeli posvecenoj Veri, Nadi, Ljubavi i njihovoj majci Sofiji, u kojoj su se upokojile dve velike starice naseg vremena - blazena shimonahinja Marija Samarska i blazena Ljubuska Peterburska. Ikone mati Marije su kod nekih poklonika jos u vozu zamirotocile i snazno zamirisale. A u manastiru su tog dana pocele da blagouhaju i druge ikone jos neproslavljene samarske starice, koje su stavljane na njene mirotocive ikone. Shimonahinja Marija je ovim javnim cudom dala znak da je duhom sa nama, da zastupa pred Bogom kako te ljude koji su dosli u Kazanjski manastir na njen praznik, tako i sve one koji joj se u molitvi obracaju sa razlicitim molbama. Na parastosu je prisustvovala i nastojateljica Kazanskog manastira igumanija Teodora (Pilipcuk) sa sestrama. A na rucku koji je priredjen u secanje na mati Mariju su bili svi oni koji su toga dana dosli u manastir, secajuci se blazene Marije Samarske i radujuci se tome sto se ona udostojila velike Bozije milosti, i sto je svi mi imamo kao veliku zastupnicu na Nebesima...

Blazena Ljubuska

Blazena Ljubuska (Ljubav Ivanovna Lazareva) i Marija Samarska se nikada nisu srele. Ali za njih, velike starice poslednjih vremena, nije postojalo rastojanje pa cak ni vreme - eto zbog cega su se one medjusobno dobro poznavale i bez licnih susreta. 1998 godine mi se u snu javila blazenopocivsa Ljubuska i rekla mi svega nekoliko reci: "Nikada vise u svom zivotu neces sresti takve ljude kao sto smo ja i Marija Ivanovna". Toga sam se setio pored dva sveta groba u kapeli Kazanjskog manastira.

A za igumaniju Teodoru starica Ljubuska je bila i ostala najbliskija osoba. Citav taj velicanstveni manastir - sa ogromnim hramovima, konacima, dopunskim prostorijama - je pripao malobrojnim manastirskim sestrama zahvaljujuci molitvama te starice.

- Kada sam dosla iz Svete Zemlje, gde sam sedam godina bila igumanija u Gorenjskom manastiru, starica Ljubuska je sama pocela da mi trazi manastir, - prica ona. - Molila je sve Arhijereje koji su dolazili kod nje da mi daju manastir i postave me za igumaniju. Lukija, u cijoj kuci u blizini Peterburga je starica zivela mnogo godina, mi je jednom rekla: "Ljubuska je cele godine samo o tebi pricala..." A zatim mi je Ljubuska ukazala na taj manastir i rekla da odem kod Tverskog Vladike Viktora i da ga molim da mi da Kazanjski manastir. U to vreme se na manastriskoj teritoriji nalazio deo armije i meni je bilo tesko da budem pored vojnika. Ljubuska me je duhovno bodrila i uvek govorila da ce "zeleni otici". Ali oni nekako dugo nisu otisli! Bila sam ocajna i ljutila sam se na Ljubusku sto me je odredila za tako naporan manastir, tako da dve godine nisam odlazila kod nje. Ali ona je nastavila da se moli za mene. Posle nekog vremena sam ipak dosla kod nje, ali me je ona strogo sacekala. "Ti nisi igumanija Teodora", - rekla mi je starica. Dva dana nije htela da razgovara sa mnom. I samo bih nocu, kada sam spavala, a Ljubuska se molila u susednoj sobi, osetila kako mi prilazi i s ljubavlju gladi po licu. Kada sam otvorila oci nje vec nije bilo. A ujutru je razgovarala sa mnom kao da nista nije bilo. Jednom mi je rekla: "Ako odes iz manastira, zatvorice ga - i Majka Bozija ti to nece oprostiti". Tako sam ja ostala u Visnjem Volocku.

Blazena Ljubuska je nosila podvig stolpnistva. Nikada nije legala, pa cak ni nocu. Uvek je ili hodala ili stajala, lagano se naslonivsi na zid. Uvek je bila na nogama i samo ponekad bi malo sela na krevet. Velika starica!

A kako je pristupala Svetoj Casi! Pricesti se - i ne odlazi. Moli svestenika da je jos jednom pricesti. Zatim jos jednom, i jos jednom... Molila se za ceo svet, i uzimala na sebe ljudske grehe. I svestenici, znajuci to, nisu je odbijali...

Prvi put je Ljubuska bila kod nas u manastiru svega tri dana, pricestila se i otisla. Zatim je dosla u nas manastir da tu i umre - bila je u manastiru sedam meseci do svoje smrti 11 septembra 1997 godine, kada joj je bilo 85 godina. Malo pre svoje smrti je rekla: "Neces me nikome dati!" Ja sam to shvatila da Ljubuski nije bilo ugodno da se njeno telo iskopava iz zemlje, da se nekud prevozi...

Desio se i sledeci slucaj: Raisa, njena kelejnica, je jos za Ljubuskinog zivota pocela da deli staricine stvari poklonicima radi isceljenja. Ali Ljubuska joj je strogo zabranila da to radi. Bila je skromna. Jednom mi je bilo toliko tesko, da sam pocela da molim Ljubusku da se moli da me Gospod uzme. Ali Ljubuska mi je na to odresito odgovorila: "Ziveti je - dobro! Moze se pojesti nesto ukusno..." Mislila sam da mi ne preostaje nista drugo sem ukusne hrane... Ali uskoro se sve razjasnilo - staricina molitva je pomogla.

Kada sam se zalila blazenoj Ljubuski da me klevecu, da o meni zloslove, ona bi samo mahala rukama prema meni i strogo govorila: "A svete nisu klevetali…" - I savetovala mi je da ne mislim o tome, da zaboravim. Ljubuska se tako radovala kada su vojnici otisli iz manastira! Likovala je ceo dan! Eto koliko joj je bio drag nas manastir i koliko je napora ulozila da ga podigne!

"Zilot" iz Volocka

Blazena Ljubuska me je upoznala sa starcem shiarhimandritom Serafimom iz sela Ozoga, Lipecke oblasti, - prica igumanija Teodora. - On je organizovao "seljenje shimnika" (o tome pogl. No.6 iz 2002). Od tada sam pocela njemu da se obracam za savete. On mi je pomogao da se snadjem u teskoj situaciji. Kada se u nasim krajevima pojavio "shimonah" Nikolaj, mene su pocele da muce sumnje u vezi njega. Otisla sam kod starca u Ozogu. On me je saslusao, ali mi nije odmah odgovorio, vec tek kroz dva dana kada sam se vec spremala da odem. "Ne pustaj ga u manastir, taj "shimnik" - nije pravi..." - rekao mi je. Od tada ga skoro vec pola godine ne pustamo u manastir.

Bivsi zatvorenik, se nekoliko godina pre izlaska iz zatvora obracao starici Mariji Ivanovnoj za savete, i mati ga nije terala od sebe (ona je retko koga terala). Molila sa za njega ocigledno u nadi da ce ga spreciti u opasnim delima. Ali Nikolaj (mirsko ime mu je Viktor) je poceo da se koristi staricinom dobronamernoscu, predstavljajuci se kao njeno duhovno cedo i privlaceci ljude k sebi. Kazu da je bio u Srbiji u vreme nedavnog balkanskog rata. Primio je monaski postrig. Potom su stizale protivurecne glasine. Poceli su da pricaju da mu se toboze negde u planinama javio "Gospod" i da ga je bez posrednistva crkvene jerarhije "rukopolozio" u svestenicki cin i postrigao u shimu. Na crkvenom jeziku se to opasno stanje naziva "prelescu". U to vreme Nikolaj je vec bio raskolnik, koji je zeleo da formira svoju "crkvu" i da privede ljude k sebi. Neki, cak i duboko verujuci ljudi, uglavnom pocetnici, su podlegli njegovoj prevari i tek vremenom, kada su pocinili mnoge greske, napustali njegov opasan uticaj. A neki se nisu oslobodili tog duhovnog zarobljenista ni dan-danas. Za vrbovanje je koristio sva sredstva: i toboze blagoslov starice Marije, i svestenicku odezdu, i listice sa neosnovanom kritikom Svajtijejseg Patrijarha i uopste cele crkvene jerarhije, i upadljive lozinke tipa: "Pravoslavlje - ili smrt!"... Uopsteno govoreci, svu raskolnicku "opremu", potpomognutu prethodnom zatvorskom snalazljivoscu...

U pocetku je pokusao da osnuje svoju zajednicu u Mordoviji, u selu sa karakteristicnim nazivom - Munja, a posle smrti mati Marije "ukopao se" pored mesta njenog upokojenja, u selu Osecenka, nekoliko kilometara od Visnjeg Volocka, ocigledno radi toga da bi spekulisuci staricinim imenom privlacio ljude k sebi.

- Trenutno je formirao nesto slicno sopstvenom manastiru, prisvojio ime ikone Majke Bozije "Kazna poginulih", - prica igumanija Teodora. - Tamo kod njega ima mnogo "monaha" i "monahinja" uglavnom iz Samare. Ali on je i od nas odveo deo stada: dolazio bi na kraj Liturgije i poceo da sluzi parastos mati Mariji. Neki su otisli kod njega. Kada sam saznala da je svim sestrama naseg manastira naredio da mu ispovedaju sve svoje grehe od sedme godine, sestrama sam dala epitimiju u vidu poklona i veoma strogo zabranila da opste s njim...

Koiko samo ima dobrih pastira koji sluze na parohijama po celoj Rusiji, ali svetski novinari ne zele da pisu o njima. Oni mnoge od njih smatraju raskolnicima, koji se gordeljivo nazivaju zilotima (tako u Grckoj sebe nazivaju "starokalendarci" koji su se odvojili od Grcke Pravoslavne Crkve, kada je ona presla na novi kalendar). Cesto manastir zovu urednici raznih casopisa i pitaju za "shijeromonaha" iz Osecenke. Igumanija Teodora strpljivo objasnjava da je on raskolnik i da nema opstenje sa Crkvom, ali zatim zovu drugi novinari i postavljaju ista pitanja. A nedavno je o njemu kao o nekakvom podvizniku (iako i ne bez hira) pisala cak i "Vera" (grad Siktivkar). Bolje reklame od te "ziloti" ne mogu da smisle...

- Ljudi iz Osecenke mi ubacuju te listice ispod vrata, - zali se igumanija. - Ja ih odmah cepam i bacam. Evo pogledajte - ovo je najnoviji. Danas su ga ubacili…

Donosi iz kante vec ostecen list papira. Navodim ga u celosti:

"Ljubljene sestre Kazanjskog manastira Majke Bozije! Aliluja!!! Amin!

Ja – nistavan rab Boziji i Njegovom voljom Monarh cele ruske monarhije sa glavnim gradom u Visnjem Volocki (da se ostvari prorocanska rec Sarovskog cudotvorca Serafimuske ubogog) – molim vas da uznesete molitvu Gospodu Bogu nasemu, kako bi na praznik Krstenja ove godine u Bogojavljenskom hramu naseg grada Visokopreosveceni Viktor, Arhiepiskop Tverski blagoslovio mene – raba Bozijeg Aleksandra (Vasiljeva) – za rukovodjenje gorepomenute monarhije, struktura i izgradnje koji su mi odredjeni Odozgo. Neka bude volja Bozija na meni gresnom!

Aleksandar Ivanovic Vasiljev,

8 januar 2003.godine 

Komentari su ovde izlisni. Ali ne bi bilo lose da autor ovog listica poseti lekara. Naravno da se "krunisanje" nece odrzati i mislim da Arhiepiskop Viktor cak nije nista ni cuo o samozvanom "monarhu" iz Volocka. A ovaj listic je stampao radi toga da bi se posle citanja ovoga pisma ljudi koji saosecaju sa "zilotom" iz Osecenke, zamislili o tome s kim imaju posla. Za samozvanca u rasi je potreban i samozvanac na tronu! I nista ga toliko ne razdrazuje koliko pravi - Patrijarh, igumanija, shimnik…

"Ziloti" iz Osecenke su na matuskin praznik ponovo pokusali da udju u Kazanski manastir. Nikolaj nije dosao sam, vec zajedno sa "poslusnicima" - kako zenskog, tako i muskog pola. Ali posto su postojali malo pored zatvorenih teskih manastirskih vrata, ubrzo su otisli. Hladno, ali i sujetno. Ovde ih vec znaju i ne pustaju ni na prag!

Album sa fotografijama

Igumaniji Teodori je skoro cetrdeset godina, ali ona sledece godine vec slavi jedan jubilej - 20godina u igumanskom cinu! Njen zivot je bio toliko ispunjen i svetao, da joj je cak jedan starac savetovao da napise knjigu. Posto je ona to kategoricki odbila, dao joj je drugi savet: da prica ljudima o tome sta je videla i prezivela.

U 27-oj godini (!) je postala igumanija Gorenjskog manastira u Jerusalimu. Pre njenog dolaska taj najvazniji manastir Ruske Duhovne Misije u Svetoj Zemlji je bio skoro u rusevinama. Stranci su voleli da filmskom kamerom snimaju sa gore ruske monahinje medju rusevinama. Mlada igumanija je za sedam godina uspela da izgradi ogradu oko manastira, da obnovi hram, i pozlati kupole. Manastir je u toku tih godina postao velicanstven… Ona se seca tog vremena kao najsrecnijeg u svom zivotu. Za uspomenu joj je ostao album sa fotografijama iz tog perioda. Evo na jednoj fotografiji Patrijarh Diodor je postavlja za igumaniju na molbu Svjatijejseg Patrijarha Pimena. Evo na drugoj fotografiji igumanija mladalackog lica - prvih dana posle visokog naznacenja. Evo kako sestre Gorenjskog manastira primaju buduceg Patrijarha (u to vreme Mitropolita) Alekseja II. Evo snimka na kome je pored igumanije Teodore mlada monahinja, koju je posle nekoliko godina zajedno sa majkom monahinjom ubio stanovnik Izraela…Secajuci se tog strasnog dogadjaja, igumanija Teodora se uznemirava kao da je to bilo juce. Kada je tog jutra usla u tu keliju i ugledala na podu monahinju sa prerezanim grlom, i prolivenu krv po celoj prostoriji - izgubila je zbog toga dar govora za neko vreme. I progovorila je tek onda kada je dosao nacelnik. Prvo sto mu je rekla su bile sledece reci: "Eto vidite sta se desilo! Treba podhitno staviti ogradu!" Bilo je mnogo onih koji su bili protiv stavljanja ograde, ali je ona gradila bez obzira na sve, - kako se takva zlodela ne bi ponovila. Koliko je ona divnih cuda videla u Svetoj Zemlji! Sedam puta je cekala silazak Blagodatnog Ognja na Grob Gospodnji. Jednom ju je grcki svestenik po Bozijoj milosti pozvao u Kuvukliju odmah posle odlaska Patrijarha Diodora sa Blagodatnim Ognjem. Tesko je opisati sve to sto je ona tamo videla. Svi zidovi su bili prekriveni kapljama blagodatne rose cudesnog porekla. U pocetku se zbunila, ali je uskoro shvatila da treba da pozuri - retko ko dozivi takvu srecu. I citave dve minute se ona umivala tom svetom rosom, a potom je svestenik otvoro vrata I …gurnuo je pravo na Grob Gospodnji! Ona je pripala k Svetom Grobu nekoliko minuta posle silaska Blagodatnog Ognja!

A drugi put joj je Blagodatni Oganj izgoreo pola monaske rase. Ali posle nekoliko minuta ona je uvidela da je to mesto na odezdi ponovo spojeno! I posle svega toga ona ponekad kaze, da njoj "cuda nisu potrebna", vec da joj je najvaznije da zivi monaskim zivotom…I sada je previse ne zadivljuju skoro “svakidasnja” cuda u nase vreme (kao sto su mirotocenje ikona i druga).

“Starcima treba verovati, oni imaju – mudrost”, - cesto govori ova izuzetna zena svetlog slavjanskog monaskog lica. I slusajuci je, pocinjem da shvatam zasto su bas njen manastir izabrale dve velike starice – Ljubuska Peterburska i Marija Samarska.

Tiha obitelj 

Trenutno se u manastiru podvizava svega petanest sestara. A nekada se unutar tih svetih zidina podvizavalo i do pola hiljade monahinja! Ali blazena Ljubuska je savetovala igumaniji Teodori da ne tezi za velikim brojem sestara, vec da uzima samo one sestre po blagoslovu staraca. Pamte ove zidine svetog Parvednog Jovana Kronstatskog, koji se brinuo za nekada slavni manastir, pamte i cudotvornu Andronikovu ikonu Majke Bozije, koju je naslikao sam Jevandjelista Luka. Istorija manastira se nastavlja. Obnavlja se veliki hram posvecen Andronikovoj ikoni Majke Bozije. Sama ikona je ukradena iz Bogojavljenskog hrama grada Visnjeg Volocka 1984 godine, i nedavno je (po neproverenim podacima) otkupljena od strane krupnog ruskog preduzimaca i vracena Svajtijejsem Patrijarhu Alekseju II. Jos je rano govoriti o predaji te najvece svetinje manastiru, vec je potrebno najpre obnoviti hram i manastir. Ali taj dogadjaj povratka ikone u manastir se ne sme iskljuciti, jer cela manastirska istorija, kao i istorija cudotvorne ikone koja se cuva u njemu obiluje svetlim, dramaticnim i s vremena na vreme neocekivanim momentima.
Po spoljasnjem izgledu se vidi da manastir jos nije sasvim oziveo. Ogromni hramovi u koje mogu da stanu i hiljade ljudi su jos uvek neaktivni. Sluzba se vrsi u malom hramu Jefrema Sirina. Ali najvazniji dogadjaj se ovde vec desio: na ovo sveto mesto su dosli ljudi koji zele da zive “po Hristu”. I njima u pomoc su dosle dve velike starice – jedna sa severa, a druga sa istoka Rusije. Njihovim molitvama manastir ce uskoro procvetati i biti podignut.

Poklonici 

Ta severna zemlja je daleko od Samare. Ali molitva starice Marije je bukvalno nevidljivom niti vezala u jedno nas grad sa Visnjim Volockom. I u Kazanski manastir su poceli da dolaze poklonici iz Samare. Evo rabe Bozije Ljubavi iz Gorelog Hutora pored Samare. Nju znaju u mnogim ruskim manastirima, u koje je slala ne novac, vec krave i telad. Prevozila ih je u manastire na kamionima. I u ovom manastiru nije prvi put dosla da se pokloni grobu mati Marije. Evo Vladimira i Nine – dosli su kod mati zajedno sa unukom. Starica im je izmolila … stan. Dosli su ovde na matuskin praznik, da bi joj zahvalili za sve dobre darove. Evo cerke samarskog svestenika, Marije koja zbija poklone pored staricinog groba. Ona pokusava da odluci da li da se vrati zajedno sa svim poklonicima ili da ostane jos nedelju dana u omiljenom manastiru. Stavlja kocku na … cokolade, koje je neko stavio na matuskin grob radi osvecenja. Pada joj plava, znaci treba da ide kuci jer joj se roditelji brinu.
I ja sam dosao da se poklonim staricinom grobu. Sta smo mi svi bez mati Marije? Pre tri godine u dane njenog upokojenja ja sam se samo nekoliko dana osecao duhovno i fizicki slabim bez njene molitvene pomoci. Gospod mi je tih dana otkrio koliko mi je vazna staricina molitva. Slicno stanje su tih dana prezivljavali i mnogi drugi ljudi za koje se straica molila. A vec pre nekoliko dana starica je ponovo pocela da se moli za nas, i postepeno mi se vratila snaga. Eto zasto mislim da ce se i dalje nastaviti hodocasnicka tradicija iz Samare u Visnji Volocek. Jedino sto mi sada mozemo da ucinimo za staricu je da pokazemo obicnu ljudsku zahvalnost za njene bezbrojne napore koje je podnela – da dodjemo na njen grob i ucinimo zemni poklon. A ona ce nam uzvratiti stostruko i za taj nas mali trud. Blazena shimonahinjo Marijo, moli Boga za nas!

Na snimcima: Samarski poklonici pored groba mati Marije; Grobovi dve velike starice naseg vremena: blazene Ljubuske (napred) i blazene Marije Samarske; igumanija Teodora na parastosu blazene shimonahinje Marije

Anton Zogoljev

24.01.2003.

http://www.cofe.ru/Blagovest/article.asp?AID=1804

Posted in: biografije