Sta je smrt?

Šta je smrt?

• Smrt je velika tajna. Ona je rođenje čoveka iz prolaznog zemaljskog života za večnost. Kada se dogodi tajna smrti, mi skidamo sa sebe naš grubi telesni omotač i duševnim bićem, finim, eteričnim, prelazimo u drugi svet, u zajednicu srodnih duša. Taj svet je nedostupan za grube organe tela, preko kojih tokom našeg prebivanja na zemlji deluju osećanja koja zapravo pripadaju duši. Duša koja je izašla iz tela, nama je nevidljiva i nedostupna baš kao i sve drugo iz nevidljivog sveta. U tajni smrti mi vidimo samo prestanak disanja i iznenadnu beživotnost tela; potom ono počinje da se raspada i mi žurimo da ga sakrijemo u zemlju; tamo ono postaje žrtva truljenja, crva i zaborava. Tako su umrla i zaboravljena su bezbrojna ljudska pokolenja.

... Smrt je razdvajanje duše i tela, koji su sjedinjeni voljom Božijom i voljom Božijom se opet razdvajaju. Smrt je razdvajanje duše i tela zbog našeg pada, usled koga je telo prestalo da bude nepropadljivo, kakvim ga je prvobitno načinio Tvorac. Smrt je kazna za besmrtnog čoveka, kojom je kažnjen zbog neposlušnosti Bogu. Smrću se čovek bolno raseca i razdire na svoja dva sastavna dela, i posle smrti više nema celovitog čoveka, nego odvojeno postoje njegova duša i njegovo telo.

I telo nastavlja da postoji, mada vidimo kako se razara i pretvara u zemlju iz koje je uzeto. Jer ono nastavlja da postoji i u svome truljenju, kao seme u zemlji, očekujući ponovno sjedinjenje sa dušom, nakon čega će već postati nedodirljivo za ovu vidljivu smrt. Tela naročitih izabranika Božijih suprotstavljaju se truljenju, jer su obilno prožeta blagodaću Božijom, stoga i u samoj seni smrti ona pokazuju začetke svog slavnog vaskrsenja. Umesto smrada ona ispuštaju miomiris; umesto da šire okolo smrtonosnu zarazu, ona izlivaju iscelenje svih bolesti, izlivaju život. Takva tela su ujedno i mrtva i živa: mrtva su po ljudskoj prirodi, a živa po prisustvu Duha Svetoga u njima. Ona svedoče u kakvom je veličanstvu i svetosti Bog stvorio čoveka i da su to veličanstvo i ta svetost vraćeni kroz iskupljenje.

Šta se događa sa dušom u vreme dok je telo zaspalo snom smrti? Reč Božija nam otkriva da se naše duše nakon njihovog razlučenja sa telima, prisajedinjuju ‐ shodno dobrim ili zlim osobinama koje su usvojile tokom zemaljskog života, Anđelima svetlosti ili palim anđelima... Duše pravednika po razdvajanju od tela naslađuju se blaženstvom na nebesima, očekujući vaskrsenje tela, kako priča tajnovidac Jovan Bogoslov (Otk. 6,10‐11); grešnici vaskrsenje tela očekuju u adu, u užasnim mukama (Otk. 20,13). Kada se začuje truba vaskrsenja, raj će primiti žitelje neba radi slavnog sjedinjenja sa telima njihovim, koja će oživeti od glasa Sina Božijeg (Jn. 5,25), kao što je taj glas čuo četvorodnevni Lazar, od koga je već počelo da zaudara, pre nego što je oživeo. Ad će da primi svoje mrtvace za Strašni sud i konačnu presudu. Nakon izricanja presude i njenog izvršenja, blaženstvo pravednika će se udvostručiti, a grešnici će se vratiti u svoj ad, radi dvostruko težeg mučenja (Ps. 9,18). O stanju pravednika posle vaskrsenja Gospod je objavio da su oni kao Anđeli Božiji na nebesima (Lk. 20,36). Najavljujući Svoj Drugi dolazak i Strašni sud, Gospod je saopštio da će tada reći pravednicima koji stoje sa Njegove desne strane: Hodite blagosloveni Oca Mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta; a onima koji mu stoje sa leve strane reći će: Idite od Mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt. 25,34‐41). Sigurno je i to da će plata, kako pravednika tako i grešnika, biti veoma različita. Pravedni sud Božiji daće svakom čoveku po delima njegovim (Otk. 22,12). Nije samo nebeskih obitelji bezbrojno mnoštvo, nego, prema Spasiteljevom svedočanstvu, i ad ima mnoge različite tamnice i muke raznih vrsta: onaj ko je sagrešio znajući biće mnogo bijen, a ko je sagrešio u neznanju biće malo bijen (Lk. 12,47‐48).

Hrišćani, samo pravoslavni hrišćani, i pri tome oni koji su zemaljski život proveli pobožno, očistivši se od grehova iskrenim pokajanjem, ispovešću pred duhovnim ocem, i ispravljanjem sebe, naslediće večno blaženstvo zajedno sa svetim Anđelima. Naprotiv, bezbožni, to jest oni koji ne veruju u Hrista, zločestivi, to jest jeretici, i oni pravoslavni hrišćani koji su život provodili u gresima ili su pali u bilo koji smrtni greh, a da sebe nisu izlečili pokajanjem, naslediće večne muke, zajedno sa palim anđelima.

Patrijarsi Istočno Katoličanske Crkve u svojoj poslanici kažu: ʺDuše ljudi koji su pali u smrtne grehe i u vreme smrti nisu očajavali, nego su se pre razlučenja sa ovim životom pokajali, samo što nisu uspeli da prinesu nikakve plodove pokajanja kao što su: molitve, suze, preklanjanje kolena na molitvenim bdenjima, skrušenost srca, tešenje siromaha i projavljivanje na delu ljubavi prema Bogu i bližnjima, što sve Katoličanska Crkva od početka smatra za bogougodno i potrebno ‐ duše takvih ljudi silaze u ad i trpe kazne za grehe koje su počinile, ali se ne lišavaju nade na olakšanje tih kazni. Olakšanje pak dobijaju po beskonačnoj blagosti (Božijoj) preko molitava sveštenika i dobročinstava koja se savršavaju za umrle, a naročito silom Beskrvne Žrtve koju posebno prinosi sveštenoslužitelj za svakog hrišćanina, dok ih za sve zajedno svakodnevno prinosi Katoličanska i Apostolska Crkvaʺ.
Smrt je grešnika zla (Ps. 33,22) kaže Sveto Pismo, a za pobožne i svete ona je prelazak od molitava sred životnog meteža ka nenarušivom spokojstvu, od neprekidnih stradanja ka neprekidnom i beskonačnom blaženstvu, prelazak sa zemlje na nebo i sjedinjenje sa bezbrojnim zborom Anđela i svetih ljudi. Najviša i suštinska naslada žitelja nebesa sastoji se u nezasitom sazercavanju Boga i neprestanom plamenu ljubavi prema Njemu. Prepodobni Makarije Veliki o tom predmetu rasuđuje na sledeći način: ʺKada ljudska duša ishodi iz tela, savršava se velika tajna. Ako bude kriva za greh, pristupaju joj čete demona i protivničkih anđela i mračnih sila, i odvode je u svoju oblast. I ne treba se tome čuditi kao nečem neobičnom. Ako im se čovek pokorio još dok je živeo u ovom veku, povinovao im se i postao njihov sluga tim pre kada ishodi iz sveta postaje njihov plen i zarobljenik. Isto to, naprotiv, treba smatrati i u pogledu boljeg stanja: pred svetim slugama Božijim i danas stoje Anđeli, i sveti dusi ih čuvaju i okružuju. A kada iziđu iz tela, zborovi anđela prihvataju njihove duše i odnose ih u svoju oblast, u svet svetosti, privodeći ih ka Gospoduʺ.

• Treba se sećati smrti, plašiti se neizvesnosti trenutka njenog nastupanja i groznih muka, koje odmah nakon nje očekuju svakog čoveka. Ali treba znati i to da se, po uverenju Svetih Otaca, iznenadna smrt ne događa ljudima koji žele da se očiste pokajanjem, iako povremeno bivaju pobeđeni svojim slabostima; nego im Pravedni i Milosrdni Bog daje kraj koji odgovara njihovim namerama.

• Ako za vreme zemaljskog stranstvovanja čovek ne raskine opštenje sa zlim dusima, on će i posle smrti ostati u opštenju sa njima, pripadajući im u većoj ili manjoj meri, u zavisnosti od stepena opštenja. Neraskinuto opštenje sa palim duhovima podvrgava čoveka večnoj pogibli, a nedovoljno raskinuto ‐ teškim mučenjima na putu ka nebu.

• Stari ljudi su govorili: ʺDaj Bože, da se pred smrt dobro po mučimʺ. Veliki među svetima Nifont, umirući u groznici, rekao je Velikom Atanasiju, koji je prisustvovao njegovom upokojenju, da kao što se zlato čisti ognjem, tako se samrtnik čisti bolešću.

• Udeo svih ljudi na zemlji, udeo koji niko ne može da izbegne jeste ‐ smrt. Mi je se plašimo kao najljućeg neprijatelja, gorko oplakujemo one koji su dospeli pod njenu vlast, a život provodimo kao da smrti uopšte nema, kao da smo večni na zemlji.

Greh mi je oduzeo i oduzima mi poznanje i osećaj svake istine: on mi krade i briše iz mojih misli sećanje na smrt, na taj za mene toliko značajan i opipljivo stvaran događaj.

Da bismo se sećali smrti, treba da živimo u skladu sa zapovestima Hristovim. Zapovesti Hristove očišćuju um i srce, umrtvljuju ih za svet, oživljuju za Hrista: um koji je slobodan od privezanosti za zemaljsko, počinje često da usmerava poglede ka svom tajanstvenom prelasku u večnost ka smrti; očišćeno srce počinje da je predoseća.

Odrešeni od sveta um i srce počinju da streme ka večnosti. Zavolevši Hrista, oni neutoljivo žude da stanu pred Njega, mada se plaše smrtnog časa, sazercavajući veličanstvo Božije i svoju grešnost i ništavnost.. Smrt im se čini ujedno i kao strašan podvig i kao željno očekivano izbavljenje iz zemaljskog ropstva.

• Blagodarenje u nevoljama donosi utehu i snagu za trpljenje i dugotrpljenje. Smrt ne treba želeti. Bog je ne šalje zato što se za nju još nismo pripremili kako treba. Koliko ovde ggretrpiš sa blagodarnošću, toliko ćeš se u budućem životu naslađivati duhovnim utehama.

• Smrt grešnika je zla ne zbog težine telesnih bolova koji je prate, nego zbog njene iznenadnosti i neočekivanosti, i zbog tog prelaska od zemaljskog uživanja u nezamislive večne muke, koje posle smrti očekuju nepokajanog grešnika. Iznenađujuće je koliko svet obmanjuje i zaslepljuje ljude. Istina da ćemo svi umreti ne zahteva dokaze. Ali retki su među ljudima oni koji svojim životom pokazuju da su poznali tu istinu; većina ljudi ponaša se kao da nikada neće umreti. Velika je stvar sećati se smrti i biti svestan njenog značaja. Od tog sećanja i shvatanja čovekov život može potpuno da se promeni i da postane bogougodan.

• Iznenadna smrt pogađa samo one koji ne mare za svoje spasenje: to je objavio Sam Gospod (Lk. 12,46). ʺBog ‐ rekao je prepodobni Varsanufije Veliki bratu koji se plašio neočekivane i prevremene smrti ‐ neće uzeti njegovu dušu (dušu podvižnika koji se bori protiv strasti) sve dok ga ne privede u punotu rasta, u čoveka savršenog.ʺ

. . .

Odlomak iz knjige: Sveti Ignjatije Brjančaninov, "ENCIKLOPEDIJA pravoslavnog duhovnog života", prvo izdanje Beograd 2005, preveo i priredio Mladen Stanković.

Posted in: pouke